„Ibarske novosti“- 14. februar 2003.godine

Ovih dana navrsava se deset godina od smrti nase velike pesnikinje Desanke Maksimovic. Ovaj razgovor do danasnjeg dana nije objavljen u stampanom obliku buduci da je tonski snimljen za Radio Kraljevo gde je emitovan vise puta. Razgovor je vodjen 17. i 18. novembra 1986, u Kraljevackom pozoristu i Hotelu 'Termal' u Mataruskoj Banji. Tada smo ziveli u SFRJ, ali se u vazduhu vec osecala otvorena netrpeljivost medju clanicama federacije. Desanka je, kao starinski Jugosloven, kako je za sebe govorila, bila vrlo tuzna zbog tih nesuglasica...
D. B: Kada o Vama razmi-sljam, prvo sto mi je na pameti je pitanje otkud da neko toliko dugo moze da pise pesme. Vi pisete pesme evo vec vise od 70 godina. Teoreticari knji-zevnosti tvrde da se najbolje pesme mogu napisati onda kada bukne pubertet. Medjutim, Vi ih i dan danas pisete, cak i ljubavne.


D. M: Mozda ima vise puberteta. Mozda ne znaju naucnici. Ti koji pisu samo dok su mladi oni pisu zato sto su mladi, jer mladost, to je neka vrsta poezije, mladost je puna emocija. Ako pisu, ti mladi nisu takozvani modernisti, oni pisu ono sto osecaju i kad prodje ta navala osecanja vidi se da oni nisu
bili rodjeni pesnici. Ako ste, pak, pesnik, vi onda do smrti pisete pesme. Kao sto seljak ore njivu do smrti.
Ne mora coveka da uzbudjuje svasta. Mene smrt uzbudjuje crnje od ljubavi. Znam, naravno, da cu istrunuti.
U isto vreme znam da cu celog zivota patiti, pa ni to ne valja. Ima raznih vrsta uzbudjenja...
Ja tako sebe tumacim. Poezija, posebno za zenu! To je kao radjanje, razumete! Ja, recimo, nisam radjala decu.
Moja majka je imala osmoro dece. Ja sam bila majka onima prvima, prema tome, dosta.
Ali, dok ja pisem, ja radjam, ne sto je to moje bice, to je moje papirnato bice...
Pa jeste, i ja se cudim, ali se u isto vreme ne cudim: meni je to prirodno.
D. B: Pomenuli ste malocas rec „lepota“, pa se sada setih da Vi pisete samo o lepim stvarima.
Ima tu, doduse, stihova i o nekim grozotama, recimo Krvava bajka.

D. M: Ja sam mislila da cu biti slikar posto sam osecala boje, uzivala u bojama, u prostoru,
linijima i tako dalje. I onda ono sto ja rukom ne uradim to udje u poeziju. Ne mogu da se odreknem slikara u
sebi, sto da ga gusim, neka ga, neka zivi i on.
Mislim da kod mene ima pomalo od svakog talenta. Kriticari govore o mojoj melodicnosti. Ja nisam neka pevacica,
ali ja strasno osecam ritam stihova. Ja osetim zasto jedno 'se' ne sme da dodje iza glagola, nego mora napred.
To je neka vrsta sluha. Ja mislim da je to tako.
D. M (objasnjenje